На камену камен
кад изговариш ријечи у њега улазе
а не знаш како и гдје
одлазе
Ноге на камену очврсну
табани чворнати и храпави
кад ходаш камену пркосе
Ту испод камена зер стоји
отровнице змије се одмарају
и чекају вријеме
које долази
Спокојно спавају кости предака
тајновито мраморима и биљезима
из давнина нашу
причу глагољају
Уз камен увијек божур расте и цвјета
штити и
стражари да
траје и опстаје
да живот
на камену уклесан
не престаје
Из тврдог камена извором вода ври и тече
хладна да зуби од ње
трну а душу разгаљује
дјевојке и младићи на камену коло играју
О Виду се виде видовданске сјене
на тврдом
камену тугују и
одмарају
и вијековима новом рађању радују
Савко Пећић Песа
Нема коментара:
Постави коментар