Моја Појезна

о грумену мој

Мирославу Б. Душанић

 

 

 

 

сањао сам ноћес да је моја сјена

на родишту прошла поред крушке

а жена у пролазу милошту оставила

птичица je лежала на земљи без крила  

била је много тужна и плакала је

кад сам се пробудио

на длану је била крушка

жута румена велика

у јесен се завукла

у сјени мог корака жена је остала

а да није ништа видјела осим неба

драшаниште је сво ногама одгурала

црној земљи се савила род молила

у вретено за појас муку умотала

о грумену мој

земље напаћене

зашто ме сада запетља

у пупчану врпцу од рођења

рода мог вида и невида

знамења које ми душу прогања

Fotografije i tekst: © by Savko PEĆIĆ PESA