LULA DUVANA DO DOBOJA

Moćne mašine su porušile i poslednju uspomenu na Željezničku stanicu u Derventi. Nema više stare zgrade koja je mnoge Dervenćane posjećala na stare dane putovanja ''ćirom'' od Dervente do Doboja. Putovalo se službeno, poslovno, na razne svečanosti i proslave , a naročito na fudbalske utakmice između dobojskog ''Želje'' i derventskog ''Tekstilca''. Bio je to kažu uvijek praznik i veselje, a svaka se pobjeda ''Tekstilca'' proslavljala ''ćirinom'' piskom, još od Donje Bišnje do ulaska u grad Derventu.

О жељезници у Дервенти кроз причу, која је
објављена у књизи ''ДЕРВЕНТСКЕ КАСКАДЕ''
аутор Савко ПЕЋИЋ ПЕСА
Издавач Књижевна заједница''Васо Пелагић'' Бања Лука



У Дервенти „ћиро"још живи у сјећању


ЛУЛА ДУВАНА ДО ДОБОЈА

Посљедњи „ћиро" кроз Дервенту је прошао 1968. године. Данас више нема ниједног знака да је кроз овај град пролазила жељезница. Успомену одржавају сјећања.

Старији Дервенћани се још с носталгијом присјећају старог „ћире" који је кроз овај град хуктао још од 1879. године. Заправо, и раније, а од те године, поред теретног, заживио је и путнички саобраћај.
Ускотрачна пруга која је пролазила кроз Дервенту и њена села пружала је многоструке економске и друге користи становништву насељеном уз њу, а тим путем се некада, богами, могло стићи и до најудаљенијих мјеста широм Европе.
Причало се да је популарни „ћиро" утицао и на наталитет у свим насељима дуж пруге. Кад би јутарњи, или како су га звали "пословни ћиро", који је углавном превозио раднике на посао, прошао кроз насеље, заустављао би се на свакој станици, а њих је било много, и својим „писком" будио сељаке у рану зору.
У зимско доба „ћиро" би пролазио кад још не би ни свануло, а како још није било електрике - шта ће људи да раде тако рано... Стари Дервенћани у шали веле да се у свакој кући поред пруге рађало много дјеце.
Било како било, на станицама је увијек било мноштво народа, а са „ћиром" су путовали многи. Доста људи је и радило на жељезници, неки су утоварали и истоварали вагоне, неки одржавали пругу. Са околних брда сељаци су долазили да продају воће, поврће, суве шљиве, орахе, жито и стоку и све од чега је могло да се узме који крајцар или шилинг, динар, круна или понеки сребрењак, односно за уносни посао и златник са ликом цара Фрање Јосипа.

„Ћиро" је дочекиван и испраћан, нарочито онај путнички, на многобројним станицама од Брода, Дервенте до Добоја и све до Сарајева. Из лијепо украшених и уређених кола за спавање, соба за провод и одмор, са бирцузима, који су, опет, били резервисани само за господу, често су са прозора вириле лијепо углађене и нашминкане фрајле и куртизане из Беча, Пеште и Будима, па и из Загреб-града.

ПРУГА
У списима који су уредно вођени записано је да је кроз Дервенту прва жељезница прошла 1878. године, што је имало велики значај за интегрисање тог града у оштиеевропску саобраћајну мрежу. Сљедеће годиие Дернемта постаје сједиште прве Дирекције царских и краљевских жељезница у БиХ, која је 1886. године премјештена у Сарјево.

Оне су, најчешће у пратњи аустроугарских официра, путовале до Сарајева, па до Дубровника, да се нагледају Јадранског мора и поправе тен избледјелог лица. Многе од њих су одсједале неко вријеме у хотелима, застајале у јавним кућама и ту се задржавале на радост мушке господе, али и лијечиле занемоћала тијела од ноћних умора у бањама широм тадашње Босне.
Путовале су „ћиром" и многобројне буле, шокице и понеке српске госпође у намјери да се нађу на услузи понеком богатом трговцу или газди дебелих џепова у старачкој немоћи, али жедних погледа и уживања у женској љепоти. Све је тада било допуштено за господу и госпође, односно госпођице, док су оне околне „сељанчице" само на часак долазиле ту на станицу ради посла и заром или марамом криле румена лица од погледа кршних и јаких момака, који су радили тешке физичке послове истовара и утовара робе на станицама . Био је „ћиро" у то вријеме право техничко и технолошко чудо. Какав „пентијум", какав интернет, какви бакрачи?!
Данас, кад „ћире" нема, богатства се извозе из ових крајева на модернији начин, без инфраструктуре и без велике користи за локално становништво.
Некадашњи путнички „ћиро" је био добро опремљен и путовао је од Дервенте до Добоја близу три часа, док је у обрнутом смјеру стизао до Дервенте за краће вријеме.


Док испушиш лулу дувана ето те у Добоју -дуго се у народу причало и кад „ћире" више није било.
Путовало се спорије и рекло би се да су људи уживали у путовању. Кад би ''ћиро'' кренуо из Дервенте почела би припрема и пуњење луле дуваном, почињао би разговор са сапутницима, па потом узимао труд да се лула упали искром из кремена и оштрим замахом чакамака по њему.
Ако не иде одмах не мари, попричало би се још мало, а онда опет покушало док варница не скочи на труд. Када би се дуван у лули упалио, полагано би се, с посебним уживањем, дуго увлачио дим све до пред Добој, до Јоховца.
Дотле би у лули дуван сагорио и још би преостало таман толико времена да се лула очисти за сљедеће пуњење, а „ћиро" би се уз шкрипу кочница и писак локомотиве заустављао на добојској жељезничкој станици.
Од Брода до Дервенте пруга је по плану требало да буде изграђена за два мјесеца. Тачно за толико је и изграђена - били су то очигледно грађевински стандарди који су, нажалост, и данас на нашем простору недодирљиви.
Дервента је, захваљујући прузи, од обичне варошице убрзо постала градић који се развијао у свим сегментима. У граду ће бити изграђена и велика Управна зграда жељезница, станица, хотели, зграде и станови за раднике жељезнице, културне установе, болница, апотека, школе и спортски објекти.
Неке од тих зграда и данас су у добром стању и још се користе. Ријеч је о згради Основне школе „Никола Тесла", Народној библиотеци „Бранко Радичевић", Старој болници, док је зграда општинске управе, која је грађена за среско подручје, срушена тек у минулом рату.
Посљедњи „ћиро" прошао је кроз Дервенту 1968. године. Жељезничке шине су још неко вријеме потрајале, и нешто дуже се задржала линија до Брода, па је и то коначно укинуто.
Популарни „ћиро" је отишао у старо гвожђе. У Дервенти су жељели пругу широког колосијека, али је ни до данас нису добили. Прије неколико година и посљедњи траг жељезнице у Дервенти је порушен и сравњен са земљом: стара жељезничка станица је срушена, а да нико није ни прстом макнуо да се она сачува.

Tekst i fotografija: © by Savko PEĆIĆ PESA