уторак, 12. јул 2016.

САВУРИШТЕ



Љубић  увијек гледа с висине на Савуриште
Мотајица се увукла у Саву
и тек мало провири из даљине
све је шкрто и посно на Савуришту
на омору мирише а Укрина далеко
ујутру грије а поподне пржи
травке  се боре за мало простора
да се плаветнила небеског нагледају

Док са Влашића вјетар врата отвара
у ширину која пуца преко Крњина
планински зов је недозван
са Савуришта вријеме се провиди
и може се завирити у прошлост
гдје се сусрећу претци из давнинa 
који у сјенима пролазе поред

На Савуришту је мало рађало
али се у Иловачу сиромаштво увијек сијало
да суша удари вјетар поломи
и травке да ничу и миришу
ту су наши родови над Уставом
стољећима живјели и опстајали

Данас над Савуриштем црне вране
гаком надлијећу а вријеме нестаје

Савко Пећић Песа

2 коментара:

  1. «Данас над Савуриштем црне вране
    гаком надлијећу а вријеме нестаје»

    ОдговориИзбриши
  2. Драги мој роде, нажалост је тако. Знаш ли да по први пут одкада школа у Појезни постоји,а постоји још од 1908.године нема уписаних ђака првака.Зато је овај мој вапај који гори и моли над Савуриштем да нам се сјеме не затре а земља не опусти.
    Само 1951.године, била су три учитеља и 188 ученика првог и другог разреда,а сад, сад једва да у години негдје новођођено дијете заплаче у Појезни ,зато
    '' Данас над Савуриштем црне вране
    гаком надлијећу а вријеме нестаје''.

    ОдговориИзбриши