ГОРЊИ ЦЕРАНИ
Села све више постају пуста. Земље се парложе и зарастају
у шуму. Школе које су некада биле препуне ђака сада су пред затврањем, јер нема
дјеце. Ријетко ко размишља да остане на селу. Ипак,
има и оних који размишљају
другачије да ће села природно почети оживљавати и све ће више људи прихватати живот
из више разлога.
-Прерано смо се сви одрекли села.
Село пружа многобројне могућности доброг живота у чистој
животној околини, здравој храни и слободном животу без буке, загађења, индустрије,
саобраћаја , каже Душан Илић из Горњих Церана.
Данас је Душан пензионер. Свој радни вијек је провео радећи
по свијету и на крају у Дервенти. Каже да је на Илића Брду у његово вријеме било
више дјеце , него сада у читавом селу.Трчкарали су по блатњавим путићима, уживали
и школовали се, одлазили трбухом за хљебом у градове да се запосле. У
ово доба , Илића брдо је пусто, нема дјечије граје,а умјесто блатњавог пута је асфалт
на домак сваке куће. Више се кукуруз не окопава ручно и мукотрпно мотиком три пута.
Ливаде се не косе ручно косом, него машински,а умјесто воловске
запреге брује моћне машине - трактори.У град се не стиже пјешице за пола дана, него
асфалтним путевима за неколико минута. Могућности за живот у селу су многоструко бољи
него раније,
а опет народ одлази са села.
У Илићима само Милован Илић са својом супругом Божицом станује. Отишао је
у пензију прије неколико година и вратио се у село. Засадио је више од 20 хиљада
садница крушке и јабуке. Он и његова супруга, кажу,
да их рад у воћњаку
одржава.
И Душан Илић са својим синовима на очевом имању,
које је насљиједио,
засадио је више од
десет дунума љешника. Долази редовно у село и ради на имању,
а озбиљно размишља
да се пресели и живи у селу, гдје све има природно и чисто.
-Ова кућу је отац саградио 1907. године, ту је стари кијер,
мљечари,а и стари карамут коме је више од сто година. Успјели смо то сачувати и
сада смо задовољни да није пропало у рушевинама.Потпуно сам сигуран да ће се многи
враћати на село, па гдје има ове љепоте, осим на селу, каже Душан и шири руке показујући
околину.
Село је одувијек било привлачно за већину вриједних домаћина,
који су имали своје
посједе , вриједно
радили и бавили се земљорадњом и сточарством. Од тога се живјело и преживљавало
у натежим временима. Сељак се тешко одрицао свог власништва над земљишним посједима
. Трпио је до последње и није продавао земљу. Ко ће сада радити и остати на селу,
питање је државе и тренутних друштвено-политичких односа , која мора да више поведе рачуна и стимулише опстанак младих
људи на селу.
Фотоси и текст : by Савко Пећић Песа
Нема коментара:
Постави коментар