четвртак, 21. јануар 2016.

МОЈ ОТАЦ ДУШАН

 
 
Мој отац Душан и мајка Радојка стекли су десеторо дјеце. Нажалост, наша сестра, мала Милица у ратним данима и одмах иза рата кад је живот заиста био тежак је обољела и није преживјела.
Ја и моја сестра Алексија Беба - близанкиња били смо најмлађи. Рођени смо 1949. године,а отац је умро 1955. године. Нисмо га ни упамтили али се по причама сјећамо неких његових навика. Био је  кажу добар и миран човјек и вриједан сељак. Први би са својом воловском запрегом обрадио своје њиве и онда помагао и другма. Волио је да калеми, па се по нашем крају и сада могу наћи огромни стари калеми разних воћака које је отац Душан калмио. У прољеће би носио са собом ножић - чакију и младице од воћа и гдје би год нашао подлогу за калемљење ту је накаламио младицу , а то је остајало и расло поред путева, шумарака и башти, јер људи нису сјекли калеме, чак у сред њиве.
Ово је кућа у селу Појезна у којој смо сви рођени и живјели.Уствари, то је кућа  и огњиште одакле су се изродили сви Пећићи. Првобитно је била брвнара, а негдје пред Други свјетски рат је озидана и промијењен дрвени кров са баџом у средини куће гдје је било огњиште са веригама. Кућа је тада покривена бибер цријепом, који и сада траје.

Текст и фотоси : by Савко Пећић Песа

2 коментара:

  1. Изгледа да данас многи не могу ни да замисле, како је могуће исхранити бројну породицу у тако скученом простору... Неке ријечи би требало писати само великим словом: РАД, ОДГОВОРНОСТ, ПОЖРТВОВАЊЕ, СТРПЉЕЊЕ, ВЈЕРА, ЉУБАВ...

    ОдговориИзбриши
  2. ''РАД, ОДГОВОРНОСТ, ПОЖРТВОВАЊЕ, СТРПЉЕЊЕ, ВЈЕРА, ЉУБАВ... '' ,заборављене ријечи, али и не знање, процјена вриједности оног што на своме огњишту има, па се само нешто ново тражи и у томе живот пролази.

    ОдговориИзбриши