ПЈЕСМА СТРИЦУ ДУШАНУ

Недељка Неда Ђукић Боројевић

Свако село наше своју дику има,

и још за живота поноси се њима.

Кад им овај живот престане да траје,

нараштају новом легенда остаје.

Заселак Ђукићи, Сочанице грана,

има свог сокола Бранковог Душана.

Тамбура и пјесма била му је драга,

носила га младост љепота и снага.

Запјевати увијек волио и знао,

у свакоме селу по цуру имао.

Враголасто срце вукло у грудима,

на збор и на прело гдје весеља има.

Ашиков´о сву ноћ и пољупце крао,

у кијеру туђем зором освитао.

А када је неко кућу покривао,

са шљемена "виком" госте сазивао.

Воли да се пита, и свакоме дође,

припрема весеље, остаје док прође.

Кад је жалост, туга, и ту се сналази,

он распоред прави и први долази.

Говорник велики, а зову га Сврака,

и у девет села зна га кућа свака.

Без разлике он је у сваку свратио,

док је свештенике у стопу пратио.

Свеце и недјеље у цркви је био,

и народу своме вјерно је служио.

Добро знање, а и срећна звијезда

побједник је "орловога гнијезда".

Године су многе и савиле плећа,

шта је било некад, још се добро сјећа.

Ко хоће да слуша, он шта рећи има,

коловођа био својим Ђукићима.

Посебан је човјек и шта рећи друго,

јер Свракино име памтиће се дуго.

Припремио и фото : Савко Пећић Песа