ИДИЛА

ПОРЕД УКРИНЕ

Поред Укрине у сутон рани

мјесец је кроз крошње топола вирио

чобаница је залутала од очаја

у вир дубоки хтјела је да скочи

Уз брдо из таме мјесечина се пење

цаклином као море жита таласају

лугови окурзили паучином се обукли

у пролазу свитац бљеска и пут биљежи

Као да се долином стадо разасуло

у сред њиве чобаница у бунилу застала

на путељку траву заборава нагазила

кроз сузе само је сјајни мјесец видјела

У страху жарило је руменилом лице

кроз тијело је нека ватра пролазила

била је у трансу и све је заборавила

у сутону са стадом гдје је заноћила

Није ни знала чобан је у ноћи загрлио

невина ухватила је златни клип кукуруза

вриснула је у тренутку врхунца сласти

с  јутарњом росом радосна осванула

Сунце је на изласку долину обасјало

на откосу сијена из сна се пробудила

на бијелој хаљини црвен је видјела

мјесец је све видио никоме није рекао

Савко Пећић Песа