на баку Борку, која није више међу живим

ДЕРВЕНТА – Старица од осамдесет и кусур љета Борка Јефтић из Горњих Календероваца код Дервенте поносна је на својих 18 унучади и 17 праунучади, које су стекли њене четири кћерке и четири сина. Каже да је најрадоснија кад јој дођу њене манекенке,тако назива бака Борка своје најмлађе три унуке, Биљану, Горицу и Јасну, које док тече разговор са баком не одмичу од ње грле је, милују и мазе јој се, као мачићи око мачке.Тада је њено срце испуњено радошћу, а њихово присуство јој годи и с њима се осјећа најбоље.А оне су вриједне и хоће својој баки притећи у помоћ.Унуке иду у средњу школу, а Горица је најмлађа, али највиткија и као вита јела висока. Бака им зато плете приглавке од вуне да не ходају по кући босе, како се не би прехладиле.

- Моји су приглавци топли и бољи од папуча.То је чиста вуна и нема боље заштите од вуне. Зато исплетем дјеци, унучадима и праунучадима, а они то сви воле и кад стиже зима знају кад дођу да ће добити приглавке, вели бака Борка.

Љето је дуго, али није баш лако исплести 35 пари приглавака и још осам за своја четири сина и четири кћери.Син Јово је најстари , рођен је 1946. године, затим слиједе Драгиша, Небојша и Здравко.Ту су и четири кћери, Смиља, Госпава, Роса и Саја.

- Дјеца су ми добра, вриједна и не траже од мене ништа него ми помажу.Нисам их ни једно у болници родила.Они су ми са унучадима и праунучадима радост и за њих живим. Најмлађи, син Здравко је тешки инвалид из овог рата, а ли и он се сналази и најчешће долази код мене на село и увијек пита шта ми треба од помоћи, казује Борка и наглашава да јој у животу није било увијек лако.

Радаила је са својим супругом Лазаром тешке послове, како би дјецу прехранили.Биле су тешке године, а дјеца су одрастала, одлазила и запошљавала се и стицала своја имања, па је све постајало лакше.Несрећа је задесила 1987. кад је у саобраћаној несрећи супруг Лазар погинуо, а она остала с дјецом сама.

Бака Борка је рођена 1924. године и каже да је у ранија времена живот за сваку жену на селу био веома тежак, јер је морала да рађа дјецу и ради најтеже послове, за које сада дјевојке и њене унуке не би могле ни да помисле да раде тако тешке послове. Она каже да је њој најтеже било носити дрва из шуме.

- Е моја дјецо , кад се сјетим тога, натворим читаво окресано стабло на раме и носим до куће из шуме. Шта ћеш, тако је било и морало се, а данас моје манекенке то не морају. Добре су оне и унуци, дјеца добро уче, па не треба пуну да раде.Имам унучади на туце који су завршили факултете, а стижу и праунучад. Ето Сања Јовина и Синиша су економисти, Соња Сајина је завршила, како се каже, оно за рад у апотеци (фармацију), и не знам шта су још све дјеце позавршавала, вели бака Борка.

Бака Борка у осамдесеттрећој години живота хода уз помоћ штапа, ријетко посјећује љекара, вид је добро служи, а вели да јој не смета да најутро и за ручак попије по чашицу ракије.Најсретнија је кад јој дођу дјеца, унучад и праунучад, сви одједном, онда је каже граја око куће.

- Волим да слушам њихову галаму, игру и трчање по дворишту.То ми одмара душу и слушам их како као птичице лете и цврукућу око куће, с осмјехом на старачком лицу казује бака и наставља да плете приглавке за своју дјецу, унуке и праунуке.