ПРИЈЕДОРСКИ КЊИЖЕВНИ КАРАВАН

Прошлог викенда у Приједору је одржана манифестација ''Приједорски књижевни караван 2014.''

Наиме, за ту прилику а у част и сјећање на Гаврила Принципа , Друштво књижевника ’’Снага ријечи’’ из Приједора, расписало је конкурс на тему ствралаштва о Гаврилу Принципу и након тога објавило зборник одабраних радова.

На овом конкурсу, гдје је пристигло више од 200 радова еминентних писаца и историчара, учествовао је дервентски хроничар и писац, Савко Пећић Песа, чија је  прича ’’У ЛИКУ ПРИНЦИПОВА ДЈЕЛА’’ (Запис на споменику свједочи) уврштена у најужи круг одабраних радова за објављивање у  Зборнику,под називом ’’Приједорски књижевни караван 2о14.’’.

Радове је оцјењивао и прегледао еминетни стручни жири, између којих је радова проглашен и најбољи рад - пјесма, писца из Гацка Ђорђа Дабрачића.

Пећићева прича, као историјско-књижевна реконструкција догађаја убиства дервентског свештеника Ђорђа Петровића на бишњанској ћириној жељезничкој станици 25.12.1914.године, само зато што се борио за  културно просвјетни рад је побудила велики интрес и сврстана у значајно прозно књижевно - историјско остварење у расвјетљавању читаве трагедије Српског народа у Првом свјетском рату.

-------------------------------
Ево објављене приче:

У  ЛИКУ ПРИНЦИПОВА ДЈЕЛА

( Запис на споменику свједочи )

Било је то, давно, прије него што ће се догодити, Први свјетски рат.

Једне недјеље, кад се завршила молитва,поп Ђорђе поздрави вјерни народ и у бесједи рече, да се сви требају Богу молити и слободи надати, јер Бог ће молитве услишити онима који му вјерују.

-Тешка су времена за наш народ дошла. Не смијемо по своме слободно зборити, нити зборовати, јер нам све забрањују и главе због тога скидају.

Јуче ми један трговац у пролазу за Брод исприча, како је неки Гаврило Принцип ''грдно сагријешио'', и извршио атентат на престолонасљедника Фердинанда и принцезу у Сарајеву. О томе вам ништа више не могу рећи, али хоћу напоменути да се чувате браћо, како себе , тако свог ближњег.

Народ се разишао и успут гунђао, што се то десило и што се тако страшно може догодити, кад поп Ђорђе на слогу позива. Чинио је то и до сада али не овако с посебним говором и љубављу,пазећи што ће рећи пробирајући ријечи, као да дјецу своју тјеши и моли да буду добра.

У црквеној порти остаде десетак младих људи. Дође поп Ђорђе , поздрави се са свима и пожели добро здравље.

- Ех, јесу ли сви ту, погледа и одмах примијети, да нема Алексе и Димитрије.

- Они су јуче отишли до Београда да виде нешто око студија, прозбори Митар.

- Нека, нека , неке  ствари можемо и без њих,а они ће касније сазнати, чуће што се и тамо комеша, па ће и нама пренијети, рече поп, те настави причу о атентату, који се десио у Сарајеву и о томе се свакојаке приче препричавају, како Аустроугари за све криве и  како је то дјело Србије и да је Србија притиснута ултиматумом.

- Морамо браћо бити спремни, може и рата бити, јер се велика сила наметнула на наш народ,а ми из Босне  мораћемо на браћу ударати, Боже ме сачувај, причао је поп Ђорђе.

Није пропустио прилику да каже да је лично познавао тог Гаврила Принципа и од њега научио много добрих поука,а посебно како треба све чинити у свом народу да се просвјетно уздиже.

- Што ћемо са оволиком омладином ? Чули да се негдје окупљамо и бесједе правимо, па и они хоће некако да се прикључе. Мислим да их  има више од  двадесет. Добри млади момци од угледних српских породица, неки су на школама, неки већ уче занате и трговину. Одушевљени су Гавриловим подвигом и јунаштвом, обавијести Коста присутне.

- Ако, ако , кад дође вријеме за то, за сада ћемо их ангажовати у Српском културном друштву ’’Змај’’,а ти Коста си тамо, па припази на њих, нека су на окупу, никоме ни ријечи о свему што се договарамо, немој говорити док не буде вријеме за то,а биће Богами, много потребе за свима, нагласио је поп Ђорђе да сви чују.
Иза црквене порте привукао се неки ''Џгоњо'', тако су га звали, а волио је да све чује и често разговоре прислушкује. Био је, онако мало, како то народ каже, суманут, и не баш сав свој. Тако он све у своје уши прими и запамти, о чему су поп и омладинци разговарали. Чим, сусретну баба Љубицу, похвали се, што је све чуо. А баба Љубица, је била способна за преношење брзих вијести у вароши. Ко нешто није знао у  вароши, знала је баба Љубица. Брже боље па у прву кафану да се похвали, за талир пића, исприча ,што је са омладином у црквеној порти поп Ђорђо договарао.

Слушао то Мехмед, те се извуче из кафане и одмах жандарима пренесе.
Пред ноћ, док је још падао мрак и лампе се палиле,опколише жандари црквени дом и ухапсише попа Ђорђа. Попадија Ђука у вриску и плачу не успједе ни да се поздрави.

Много дана су га мучили, али ништа од њега нису извукли и сазнали. Једног јутра, поведоше га на жељезничку станицу на Доњој Бишњи, да га отправе до Добоја.

Ту га,  да народ присутни види, претукоше, пушчаним кунадицима, удрајући ногама са цокулама по бедрима , а он је све мучки подносио и од болова јечао да је далеко одјекивало низ Бишњанску долину. Пошто поп не хтједе да се у  вагон телећак попне, у Добој на путовање и апсану крене, још више су насртали на њега и утркивали, ко ће јаче задати ударац по слабинама. А онда на очи свих присутних који све у страху посматраше,а  не смједоше да било што прозборе, док је на шинама изломљен и сав крвав лежао, један жандар му принесе цијев од пушке на потиљак и без трунке и гриже савјести уби.

- Ето ти попе, кад власт царску не слушаш, узвикну својским језиком, жанадар Ђуро Амбрела и крваве руке обриса о умрљану униформу.

- Браћо погуби овај свога и нашег попа, проговори тихо неко из групе путника, који се спремаше да уђу на ћирине вагоне и продуже пут до Добоја. Страх је захватио ускомешану масу народа, неки су се крстили, Богу молили, неки сузе брисали, без обзира које вјере бијаху.

Зато је поп Ђорђе народу говорио да се држи свог ближњег, јер зла времана долазе,а није знао да ће баш он бити прва жртва те зле судбине.

У доба Аустро-угарске монархије и њене владевине у Босни и Херцеговини, није баш лако било бити Србин и бавити се просвјетитељским радом.Сви људи, који су покушавали да свој народ организују, како не би били заборављени од самих себе, били су прогањани, стављани у затворе и мучени.

Доста је таквих примјера, али неки који нису допрли у јавност тако баш гласно остали су заборављени, о њима нико ништа није ни записао, нити више има свједока о томе да причају.                    

Свака средина има своју прошлост, значајне људе, који су нешто значили у неком временском периоду, или су нешто чинили и у насљедство сљедећим генерацијама остављали. Посебно се ту могу сврстати људи ,који су се за правду и  слободу свог народа, за живота борили и свој живот жртвовали за своје нацонални иденетитет и  своју православну вјеру.

У младим људима је младалачка крв кључала кроз тијело и јуначили су се, те често поредили са Гаврилом Принципом. Била је тада част бити спреман дати свој млади живот за идеале, не питајући за славу и личну будућност.

- Ма Ратко брате , од куда та прича о попу Ђорђу,а у граду о томе нико ништа не знаде.Па причао ми дјед,а њему његов ћаћа, да је тако било,а ми смо поред пруге живјели, близу Бишњанске станице. Још ми је рекао да је мој прадједа попа сахранио у оближњи шумарак,а онда су кости пренијели у православно гробље, и споменик подигли, па зар ви о томе никада ништа нисте чули, запитао се Ратко.

Оно што није записано да други знају и прочитају,тешко да ће се нешто и знати о нашој прошлости.Ипак,споменици много говоре и записи на њима,а њих је много расијано по гробљима. Неке од њих неко још увијек  добро чува, док су други у траву и трње зарасли,а на њима је у неколико ријечи читава историја записана.

- Ех, кад попијемо ове кафе,идемо на гробље да тај споменик пронађемо, рече Илија. Прихватише његов приједлог и одмах скочише и заједно кренуше на православно гробље.

Нису много тражили. Брзо су на  једном споменику прочитали уклесана слова, што је била за многе неиспричана трагична прича, коју Срби не би требали никада заборавити.

''Овдје почива свештеник Ђорђе Петровић из Осјечана рођ.1877.год. 14.7. у Хргама.Прогоњен од полицијско Аустроугарских власти за свој национално културни-просвјетни рад би убијен као таоц 25.12.1914.године на Доњој Бишњи''.

У свега неколико ријечи читава једна историјска читанка о забранама и бављењу културним радом. Бијеше то у години кад ће започети Први свјетски рат и кад се Гаврило Принцип, борио за идентитет у свом народу, као младобосанац, показујући пут буђења националне свијести о слободном животу без тираније туђинаца.

Ове године се обиљежава 100 година од тог рата, који је за Србе значио само страдања, као и овог младог свештеника, па је добро да се барем мало присјетимо и тих времена. Зато је ова прича о Ђорђу Петровићу велика и треба ју испричати, знајући да у вријеме Гаврила Принципа , није било само једно слово или име, него читава једна плеада младих људи, који су слиједили идеје слободе у којој ће моћи слободно да пишу, своју историју изучавају, и свој национални идентитет слободно изговарају.

За 37 година, колико је овај свештеник живио много је задужио српски род и Дервенћане, да му се име не заборави.

Зато написах ову причу, као мој дуг према том младом човјеку и свештенику, који би прогањан и убијен од полицијско Аустроугарских власти, само зато што се борио за слободу културно-просвјетног рада у свом народу.

Савко ПЕЋИЋ ПЕСА