НАШЕ ПРИЧИЦЕ

ПРИЧА 1

ДОБАР ЖИВОТ

Дошао пријатељ из иностранства у госте. Обрадовао сам се, а и сва фамилија као да је најрођенији стигао у кућу. Ех, вала треба пријатеља добро угостити и ваљано дочекати. Договорим се с Драгињом, а она пристаде да направимо по нашки, онако све како ваља, јер се пријатељ зажелио наше воде, нашег ваздуха, хладне пиве и ракије шљиве. Мучило ме само хоћу ли прасенце, јагњенце или јарца на ражањ турити. А онда зовнем Драгињу, па јој онако потихано да се не наљути . Њој је мозак у емоцијама увијек бистрији од мога. „Ма, реко’ да на ражањ туримо и оно прасенце и јагњенце“, велим ја Драгињи, а њој се округа на глави подиже као да миш протрчи кроз перчин испод округе. „Ма, што ти је Станоје? Луд вазда био и остао! То нам је за славу намијењено, а оно јагњенце да Урошу кад у средњу пође књиге купимо“. Ма, хајд’, Драгиња увијек кука, али попусти, па турих на ражањ и јагњенце и прасенце. Док се још на ражњу окретало, а ’нако румено зацврњeло, мало сам дотурао пиве прскањем да буде што слађе, а Швабо, што је с пријатељем дошао, само виче: ’’Гут, гут, алес топро’’. „Ма, није топло“, велим ја, „пази вруће је, да не би руком полетио, па се спржио, ја срамоте и бруке“. Дошао и Никодија, то јест, мој пријатељ, па са Швабом нешто мрђека, а ја не разумијем све, само понешто наслућујем. А он Шваби, као прича, како је то наш обичај да се гости дочекују, а Швабо само клима главом и виче: ’’Гут, гут…’’, а скоро пола гајбе пиве попио, а моја флаша стоји још напола и све више и гласније виче оно ’’Гуут, гуут, ...“ Мени драго, задовољан Никодија, задовољан Швабо, а два синчића пријатељева, као не дај боже да тако мислим, по дворишту трче као два штенета, a ниједна ствар на мјесту не остаде, преврнуше, све пред собом шутају, а оно мало воћака што зазелениле, покидаше и поломише. Мене јед некакав ухватио, али нећу да вичем, дурам, гости су, неће дуго остати, треба трпити и оно што ти није по вољи. Драгиња је с Милком у дворишту прво била да јој цвијеће покаже, па поврће, па слатко што је припремила, па кокошке носиље, па вочиће у штали, а онда је отишла у кућу и до’ватила се брашна домаћег од пшенице да погачу укува, а и кукурузу ће да припреми. Милка кроз велике округле цвике, сунчанице, све то гледа, а не знам да ли добро кроз тамна оканца види, јер запе за неку грану у дворишту, али не одустаје и даље их носи. Куд не склону ту грану, а јој, ’оће ли ? А она окна од наочала около црвена, на ушима велике позлаћене пластичне алке, усне црвене од оне боје што се меће на образе да румене, а на врату скоро килограм златнине. Види се да јој је тешко носити, али као во у јарму не попушта и не скида с врата. На руци сатић златнић и наруквица, не знам од чега су, али се шарене и бљескају као да си на вашару,а не пред кућом у селу. Док сам скидао прасенце и јагњенце с ражња, Швабо је добро на лотрама одспавао, а мој пријатељ је по љетини прошетао кроз кукурузе и шуму, да се мало надува ваздуха и, боже опрости, испразни. И тако остадоше они три дана и три ноћи, па тек на четврти дан ујутру кренуше. Драгиња свегог натоварила у она кола да су гуме легле,а Швабо маше руком и стално понавља оно: ’’Гут, гут,топро,топро...’’ 

Савко Пећић Песа

ПРИЧА 2

ДОБАР ЖИВОТ 

А не реко’ да ме је пријатељ позвао да дођем код њега у Њемачку и обавезно, ако могу и Драгињу да поведем, а он ће све трошкове сносити за пут и оно што успут потрошимо. Не иде се мени, а Драгиња, као сваки пут: „Па што не би отишао? Добар ти је чојек. Ја сам мало слабашна на ноге, мени се не иде на далеке путове.“ Одем ти ја код наше милиције да се распитам како би пасош могао добити. А они мене питају: „Гдје ћеш ти, Станоје? Не треба теби то кад добре волове и коњску запрегу имаш, па до града из села мо’ш стићи увијек.“ Мораднем ја све разлоге написати, због чега идем у Њемачку и како се онај мој пријатељ из војске зове, па до мјеста гдје идем тамокар. И о Милкиној фамилији морао сам податке дати. Рекоше да ћу за 15 дана добити пасош, да тачно у четвртак кад је пијаца у граду по пасош дођем. Богами, свјероваше, а нисам мислио да ћу тако брзо добити пасош. „Дедер овдје потпиши, Станоје, и ево ти пасош и пази куд ходаш кад тамо одеш и с ким разговараш“, вели један крупан човјек, једва дише усипљио,а није у униформи, у цивилу је. Ух, ја радостан одох на пошту да јавим пријатељу кад ћу доћи тамо и да ме на станици дочека, јер ти ја не знам швабски причати. Ма, како сам у аутобус сјео, тако сам заспао, док шофер ,а јутро је, тек свањује, не викну: ’’Ово је Улм, па ко силази нека изађе’’. Изађем и ја. Знам, рекао ми је да је Улм, то сам запамтио. Аутобус оде, а ја гледам има ли ко да ме дочека, нема нигдје никога познатог. Што ћу сад, пара нисам понио за повратак, јер ме Никодија заклео да не носим паре, он ће све да плати и долазак и одлазак. Кренем десно уз, али не знам куд би, па се вратим и опет лијево, па се вратим, кад пред мене неки човјек: ’’Хеј, земљак, кога тражиш?“ Мени, као драго, али ме у’вати језа, сјетих се оних прича у милицији да овамо чекају свакакви људи наше који се не знају снаћи. „Не брини, милиција те уплашила да не причаш са непознатим људима на колодвору и на улици. И мени су тако рекли. Него, кога тражиш, земљаче, ако ти могу помоћи?’’ Одговорих: „Ма, Никодију, не знате Ви њега......рекао доћи, пред мене“, а он ће мени: „Никодију Грмоњу?“ „Да, Грмоњу, и његову Милку, и има још један Швабо, не знам му име“. Чојек се насмија и каже да пођем с њим. Сједох у његова кола, а мени на памети још увијек наша добра милиција која савјетује људе да се пазе кад у свијет пођу. У грлу као да јабука стоји, не могу да проговорим ништа. Вози он тако, вози и све мене пита за моје и одакле сам и што радим и како је тамо,а ја само као онај Швабо: „Добро, добро је“. Стаде пред једну овећу кућу, изађе, изађох и ја, а он показа горе поткровље и рече да ту Никодија има стан, али је сад на арбајту, па га морам чекати. И оде он. Ни за име га не упитах, ни колико сам дужан, јер, вала, никад ником ништа дужан остао нисам. Чекао сам тако, могао је бити пре’од, кад дође Никодија и по лицу му не видје да је баш расположен што ме угледао. Ипак се поздрави. „Хајде, што ћеш ту, што ниси отишао у стан ?“ Kао бива, вели он мени, а зна да у стану нема никог, јер тек Милка дјецу из вртића траба да доведе. Ту вече непропелишмо ниједне, само су се он и Милка много на швабском свађали. Из стана један прозор гледа на уличицу, а кроз остале само кровове видиш. Ујутру сам добро одспавао, нисам ни знао кад су отишли. На столу је стајала бијела кафа, мало масти у папиру лијепо упокавном и режањ хљеба. То је ваљда доручак. Нисам до подне дирнуо, а напоље нисам ни покушавао да изађем. Дођоше опет с посла у исто вријеме, мене питају како сам. Ја кажем: „Добро је“,а онда они опет на швабски причају. Окрену се мени Милка, па каже да ћемо у суботу ићи у велику робну кућу у куповину и да ћу и ја с њима кренути да разгледам град Улм. Питам ја гдје онај Швабо да га видим, а они ми ништа не одговарају. Послије сам сазнао, да је то био њихов газда и да је на одмор с њима пошао кад је код мене био. Погледам датум, а субота је тек за три дана, ко ће толико чекати. Прође други дан, ја никуд из стана не мрдам, а и да мрднем, не знам куд ћу и шта ћу, а и пара немам. Дође субота, освану, а киша као да је наумила баш тада да пада, не престаје, музе ли музе. Ја као у затвору, волио бих мало ноге протегнути. Спремише се њих двоје, улицкаше, дјецу такође, и кажу да кад киша пада неће ићи у куповину, па су одлучили да иду код Милкине сестре у Штудгарт. Мени не кажу да ћу с њима нити ја питам било што. Одоше, а киша и даље ромиња, к’о велим: „Добро је. Ако тамо код нас овако пада, биће ..куруза“. Опет сам у четири зида. Наслонем се на онај прозор што шкрљи на улицу, кад угледах оног што ме доведе код Никодије. „Еј, еј“, не знам му име, али окрену се и угледа ме, маше руком,а ја њему руком да дође горе. Ето га, дође, срдачно се с меном поздрави. „Како је?“, пита, а ја кажем да је добро, да не може бити боље. Он се смијуљи, као да зна како ми је у овом затвору. „Хоћемо ли мало у град?“ А мени на памети опет они савјети наше милиције, али морам ноге протегнути, па што буде, нека буде. И одведе ме он у град, мало смо прошетали, мени ноге као да сам у бањску воду ставио, оживјеле. „Овдје ћемо ручати“, вели он мени. Загладнио сам, па би све, чини ми се, појео, а по педес’т пилића на ражњу се окреће у рерни, која се провиди,а с усана као да ми слина капље. Наручи он свегог, а ја заборавио да пара немам. „Нећу ја ово моћи платити“, а он мени да не бринем о томе него да једем колико могу и што хоћу. Плати он све, а ја би га питао да ми карту купи за повратак и да ја својој Драгињи жив стигнем. Све ћу му поштом послати чим стигнем кући. А он као да је знао, приупита ме требали ми штогод. Једва дочеках: „Ма, за карту немам,а хтио би кући“. И тако кренух назад, сједох у аутобус, он ме не напушта и у посљедњем тренутку приупитах га ко је и што ради овдје, па има толико времена за друге људе, а не као онај мој пријатељ Никодија. „Жив и здрав био, земљаче, ја сам Хрват, Јозо Матнов, добро га знаш из твог мјеста“. „Па шта би Никодији...“, нисам ни завршио, а он изговори: „То је дуга прича, такви смо, мој земљаче, има нас свакаквих. Срећан пут и поздрави нашу милицију!“ Рват, син Матнов, а мој Никодија са женом неће са мном по нашки ни да поприча, само арбајт, арбајт, као да код мене само се сије и ниче и немам што радити.Дабогда језик прегризао ако икад више својој Драгињи на било што одговорим кад ме она савјетује, а не милиција .

by Савко Пећић Песа